Natrag
19.11.2017 14:59

facebook

twitter

google

rss

dulist

PROVELI SMO DAN KRČEĆI DRAČU Upoznajte Jungle Johna iz Rožata

16.10.2017 @ 22:40 Zvonimir Pandža dulist IN
3;3

Podijelite:

Ođe sam se rodio 1954. i finuo Ugostiteljsku skulu, rano se oženio i s 22 godine pošo u Ameriku. Pitaš me zašto? Jer sam ludo, vazda, mislio da je trava tamo preko Srđa zelenija. Tamo sam se bavio svim i svačim, najprije u tvornici za dva dolara i sedamdeset, pa sam konobario, i onda sam se počeo bavit tim tropskim ribicama, maloprodajom i veleprodajom, snabdijevo sam butige s kućnim ljubimcima. To je nakraju propalo, jer sam radio na riječ, prevarili su me – priča nam Ivica Bosolt dok s njime i njegovim blagom sjedimo u rožatskom hladu.

Njegov život je u najmanju ruku neobičan, a o povratku iz Amerike i njegovim željama, ili bolje rečeno planovima, porazgovarali smo za ovaj broj DuLista. I samo da znate, nije sve uvijek išlo glatko…

— Pokušao sam i sa ženom i sinom otvorit butigu, ali ni to nije išlo. I brak nam se raspao. Ali, nije svako zlo za zlo. Da nisam propo tamo, ne bih se ođe vratio. Sve je dobro što se dobro svrši. U zadnji čas sam rasprodo svu robu i opremu i vratio se doma, nakon 34 godine. Moram bit zahvalan ženi koja me je nagovorila i pomogla mi da dobijem mirovinu. S tom pensijom ja ođe mogu živjet ko kralj, a tamo bi krepo od glada – kaže nam. Kad se vratio doma, dočekalo ga je ‘kroz pustinju i prašumu’.

Nije to neka naučna fantastika
— Dođem doma, i vidim sve baštine zapuštene, sve zavila tetivika, udarila lovorika, raširila se žuka, sve u kupinama i crnoj drači. A to sam ja sve ostavio kad sam pošo u Ameriku uredno, sve su bile međe, sve je bilo pokošeno, istrapljeno. I uhitio se ja košenja, i vidim ja ide to meni dobro. Dok kosim, a nije to neka naučna fantastika, mogu misljet i pravit planove. Ja sam Vam Džungla John, đe John dođe, džungla pođe, a džungle u Hrvatskoj ne fali. Evo tebi iza leđa sama je handrača. Obožavam košenje, obožavam uništavati džunglu, ali sad kako vrijeme prolazi, pokušavam na to uklanjanje džungle dodat novi aspekat, malo vrtlarstva, da bude lijepo, da bude prekrasno ko mladost, a godi i meni – kaže nam veliki ljubitelj prirode i životinja i bilja, koji je cijelo djetinjstvo proveo – uz rijeku.

— Rodio sam se na Palati i oduvijek sam obožavao životinje, lovio stagline, lugarine, vrzuline, hvato ih ko dijete. Kornjače sam pituravo svaku svojom bojom da ih znam raspoznat. Sa životinjama sam nastavio i u Americi, držo sam i zmije i sve živo, ali moja su uža specijalizacija slatkovodne ribice. Sad sam krenuo s ovcama, proizvodit ću sir. S janjcima se ne mislim bavit! – iskreno će, a mi pitamo: ‘Zašto?’

— Janje bi pojeo da nastane, pomozi mi rijet, apokalipsa, kad ne bi bilo lupara, mušula, cipola i šparama, ni divljih smokava. Eto tad bi bio prinuđen zaklat ovcu, e onda bi. Ma ne mogu – kaže nam i dodaje kako mu je bavljenje poljoprivredom terapija. Ali, ona prava. Pitamo ga želi li uopće pričati o tome, javno, za novine.

Patim od bipolarnog poremećaja
— Itekako da želim jer patim od bipolarnog poremećaja. Tablete mi nisu pomogle, a nije da nisam pokušavao i ovdje i u Americi. Po svemu što mi se u zadnjih sedam godina dogodilo ja sam već u travnju trebao upast u duboku depresiju, đe ti se ne bi na putu javio, nego bi cijelu zimu na kompjuteru igro šah cijeli božji dan i gledo televiziju. Taj stadij ja zovem živeći mrtvac – kaže. Nije do njega, iskreno će…

— Ljudima do kojih mi je stalo želim objasnit, da to nisam ja, nego moja bolest, a ja pokušavam živjet na način da mi je do svih stalo. No, to je neizvedivo, nekih se treba, kao što i sami znate, liberat. Zahvaljujući ovime čime se sad bavim, nisam u depresiji, dignem se rano, krenem krčit, čistit, oko ovaca vazda ima posla i to mi je sto puta bolje i od Normabela i od onoga američkog Prozaka i sve ono živo što su mi prepisali na Medarevu. Meni treba samo mir. Ne želim držat butigu i biti vezan od 10 ura do ne znam dokad, zapošljavat nekoga, nije to više za mene – iskreno će.

Osebujni Ivica, na dobrom je glasu (ili možda lošem, kako već na te stvari gledate) kao ljubitelj žena. Ma morali smo malo i o tome!

Pitao sam jednu dotičnu sinjorinu...
— Slušaj, šezdeset i četiri su mi godine, ali ne žalim se. Kad sam bio mlad, bio sam strašno strašljiv sa ženama. Pitao sam jednu dotičnu sinjorinu, kad sam konačno smogao hrabrosti da je pitam da je izvedem na Stradun, bi li me odbila? Ona je rekla da nije takva u naravi i ja sam poput leptira preletio dvadeset i pet skalina, ukrco se na autobus i tek na Lapadu skonto da sam se ukrco na krivi. Poslije je svukla bijeloga fratra, udala se za njega, eno ih u Londonu. Nije baš najbolje krenulo, strašio sam se žena – priča nam još jednu anegdotu iz svog života. Za kraj dodaje još jednog ‘demona’ kojeg se spasio.

— Kad sam počeo konobarit, alkohol mi je pomogao da se oslobodim, ali sam se propio. Ne mogu krivit restoran za moj alkoholizam, jer ja bi bio našo način da ‘ločem’, da sam bio i smetlištar. Onda sam svoj alkoholizam odnio u Ameriku. Napravio sam puno, puno grešaka u životu i trebo sam već bit mrtav. Jedno vrijeme sam mislio da se nemam razloga našalit ili nasmijat, ako mi nije piva u ruci. Evo, tek sad vidim koliko sam bio u krivu. Ne pijem već preko dvadeset godina, našao sam doma napokon sreću i mir i nadam se da će tako i nastavit – iskreno završava svoju priču. I mi se nadamo.

 

 

Komentari





O autoru: Zvonimir Pandža


Iz rubrike
Impressum |  © 2013 dulist d.o.o. Sva prava pridržana